Pismo

Draga Silvija,

Ovom prilikom želim da zahvalim svima vama sa poretka ljubavi od kojih sam mnogo naučila, tebi lično, koja si mi uputila prve reči podrške i zainteresovanosti za ovu temu, Vladi uz pomoć čijeg znanja je univerzum pokrenuo energije u meni koje su zbilja napravile čudo. Shvatila sam koliko sam bila spremna na takav korak tek kada sam spoznala muku otvaranja sopstvene duše prema onim neuhvatljivim dubinama sopstvenog bića. Za sve to bilo je potrebno vreme i znanje, uz strpljenje koje nam ponekad mnogo nedostaje i više znači od svih pomoći sa strane. Nisam verovala u čuda, ili sam ih sebi drugačije predstavljala, ali čudo je ta neuhvatljiva nit koja nas „slučajno“ spaja s ljudima i događajima koji pokrenu lavinu nepotrebnih sadržaja koji drže našu dušu u čudnoj tamnici zaboravljenih sećanja naše lične prošlosti i prošlosti naših predaka.

Uvek sam se pitala kako spojiti delove sebe u jednu celinu, kako integrisati sopstvenu ličnost da bi se pojavio taj dugo očekivani mir, i kako pronaći vlastitu dušu u kojoj boravi taj izvor sveopšte ljubavi za kojom celog života čeznemo. I posle teškog upornog rada na sebi, moram priznati, najjače iniciranim poretkom ljubavi, pronašla sam vrata u sopstveni svet, čuvan od sebe i od strane sebe, da bih se sačuvala od bola koji je čekao svoj trenutak veličanstvenog prikazivanja. Ispod tih slojeva unutrašnjih strahova koji su pokrenuli bol, nalazio se taj trezor ljubavi, energije iz koje danas crpem snagu, želju i veru za napredak vlastitog života. Shvatila sam koliko je istinita poslovica: Tamo gde je najjače svetlo, tamo je najgušća senka. Suočila sam se s tom tminom i demonima prošlosti koji su gušili moju dušu, moje iskrene želje, nade, kreativost mišljenja, delovanja i sveopšteg izražavanja, inicijative, i konačno pravi, istinski izraz ljubavi koju nisam poznavala u stvarnom obliku. Tek tada sam svim bićem mogla da osetim koliko smo svi mi u jednom trenutku bili povezani nekom čudnom magijom slučajnosti, koliko je to bilo s velikim razlogom božanske prirode, s jedinim ciljem – a to je naučiti kako doći do sebe i spoznati svoju pravu prirodu iz koje izviru neograničene moći. Kako i u kojoj meri ćemo koristiti taj unutrašnji potencijal zavisi samo od nas samih, od naše želje i potrebe za duhovnim rastom, ličnim razvojem i prihvatanjem svih boja koje se u nama prelivaju.

Shvatiti život u punom obliku, u njegovoj jednostavnosti i složenosti, kroz integraciju svih naših oblika ispoljavanja, i konačno je shvaćena Vladina rečenica: Zavolite sve delove sebe, zavolite sve ono što vam donosi i muku i radost, zavolite mamu i tatu u sebi, i sve svoje pretke koji su vam ostavili važan zadatak za rešavanje, a to je vaš život. I tada se zbilja oseti ta reka energije koju su nam preci preko svojih pritoka ulili u našu egzistenciju. I oseti se i širina i dubina te reke, i mulj i bistrina, i talasi i tišaci. Tada se na površini pojavi potopljeno samopouzdanje, samopoverenje i samopoštovanje, kada se iskreno i s punim srcem poklonimo svojim precima i zahvalimo na darovima koje smo nasledili. Svi ti darovi, koliko god bili teški, mučni, ružni i ponekad neshvatljivi, samo prihvatanjem iz srca, iz dubine duše, mogu se pretvoriti u lepotu, tek kroz osvešćivanje, sada mogu slobodno upotrebiti izraz prosvetljenje, jer ono dolazi iz srca, tamo gde privremeno stanuje naša duša. Prve iskrene suze koje poteku posle onih gorkih znak su da smo pokrenuli čišćenje svoje zaprljane duše i oslobodili je da konačno ugleda svetlost dana.

Ne zameri mi na poetičnosti izražavanja ove vrlo ozbiljne teme, ali to iz mene progovara i isijava ona suština koju sam konačno dotakla i počela da je iskazujem u svakodnevnom životu, u običnim, naizgled malim stvarima. Moj život se iz korena promenio, jer sam ja iz korena promenila odnos prema sebi i svom nasleđu. Prijatelji me ne prepoznaju kao staru, čude se mojoj promeni i ništa im nije jasno. Maske oko mene počele su da padaju, ljudi su počeli da pokazuju svoja prava lica, i lepa i ružna, kao da više ne mogu da se suzdržavaju, mnogi mi se obraćaju za savet, pomoć, iako ne znaju ništa o mom radu, počela sam da zračim dugačije na svoju okolinu, i to se neverovatno primećuje. Mnoge porodične tajne najedanput su počele da se iskazuju, neka neobična pomirenja u porodici. Moja baka je za svoj 96. rođendan konačno poljubila moju majku – svoju ćerku. Uskomešale su se energije, da, pojedini prolaze kroz krize sopstvenih unutrašnjih tenzija, a ja se nadam da će iskoristiti tu šansu za korak napred. Konačno sam prestala da pružam pomoć ako od mene nije tražena, puštam da svako od njih živi svoj život onako kako ume i kakav mu je dat, ali s dubokim saosećanjem za njihovu ličnu dramu. Prestala sam da se mešam, jer konačno sam duboko u sebi osetila i shvatila da to „nije moje“. Shvatila sam da je to proces u kojem treba ulagati sopstvenu energiju, vežbati stvaranje svojih novih mahanizama i stalno i uvek iznova one stare hvatati za gušu, kada se neočekivano pojave iz tmine, i reći NE! To je iza mene, to pripada prošlosti, i tamo mora da ostane. Ta vrsta rada na ostvarenju samopotencijala za mene je novi izazov i veliki motiv samoostvarenja.

Zahvaljujem još jednom svima vama i želim vam snage i istrajnosti za dosezanje onoga za čim čeznete i čemu težite.