| Primer br. 1 Roditelji i deca Milan, 41 godina, došao je na seminar sa željom da s ocem ostvari toplinu i poboljša odnose i konačno se oslobodi poroka kocke, u talasima stalno prisutnog u njegovom životu – mada ga svesno ne želi, jednostavno ne može da se otrgne tom poroku i praznini koju često oseća iako je naizgled sve u redu. Rekao sam mu da izabere predstavnike za sebe i svoje roditelje i krenuli smo s radom. Na videlo je izašlo da je očeva majka rodila više retardirane dece koja su pomrla, da je zdrave i normalne rodila samo tog jednog sina i jednu ćerku, a da je pre svega bila ponosna na sina i mnogo ga volela. Silina njene posesivne ljubavi i odbačenost retardirane braće i sestara emotivno su teško blokirale klijentovog oca. Predstavnik za oca, naime, nikoga od uvedene braće i sestara nije hteo da pogleda niti da ima s njima bilo kakav kontakt. Usled velikog bola zbog hendikepirane dece i njihovog gubitka‚ „majka“ (klijentova baka) deluje emotivno zamrznuto. Sva nada i ljubav, uz brigu da mu se nešto ne dogodi, usmereni su ka jedinom „normalnom“ sinu. Ali i pored sve te brižne majčine ljubavi, sin preuzima energiju emotivne zamrznutosti i osećanje odgovornosti za „prokockan“ život svojih sestara i braće. To se energetski prenosi dalje na sledeću generaciju i ispoljava kod bakinog unuka kroz opsednutost kockom. Milan: „Sada mi je mnogo lakše kad znam šta leži u korenu svega.“ Fascinirana dešavanjem u sali i potresnim porodičnim prizorima koji su se odvijali, klijentova tetka koja je prisustvovala seminaru nije više mogla da se suzdrži, ustala je i rekla: „Da mi je neko ovo pričao, ne bih verovala, zaista je neverovatno. Da, to je uistinu bila neka vrsta porodične tajne, do danas. Moja majka, Milanova baba, zaista je rađala retardiranu decu, ali to se krilo kao porodična sramota...” Dakle, kada je neko srećan, ili ako ima određenu prednost u odnosu na druge članove porodice koji iz nekog razloga nemaju sreće ili im nešto nedostaje, onda mu se javlja osećanje krivice spram njih. To dovodi čak dotle da se oseća krivim i pred sopstvenom sudbinom i pred Bogom. Da bismo se usudili da sreću prihvatimo i zadržimo, moramo drugima omogućiti da je podele s nama. Ako zdravo dete kaže obolelom: „Ti si bolestan, ja sam zdrav. Time što sam zdrav, ja sam u prednosti nad tobom. Ja ću od toga napraviti nešto, nešto veliko i to ću podeliti s tobom“, onda je i onom bolesnom lakše i onda se zajedno osećaju srećnim. Dakle, deo kolača sreće moramo dati dalje. Na taj način i drugi postaju srećni i tako sreća raste i može da ostane. To je jedna od tajni sreće. Primer br. 2 Braća i sestre Među sestrama i braćom postoje veoma duboka ljubav i povezanost. Ako je nekome od njih loše, drugi to oponašaju. Ako je, na primer, jedno dete hendikepirano, druga deca često se ponašaju tako kao da ne smeju da žive život u celosti. Tu su na delu ljubav i odanost. Pojasniću to primerima iz prakse. Krenimo od jednog Helingerovog slučaja: Klijentkinja: S 25 godina imala sam operaciju štitne žlezde, pre pet godina operaciju stomaka, a usput se nakačio i hronični bronhitis. Bert Helinger: Jesi li udata? Klijentkinja: Ne. Bert Helinger: Koliko ti je godina? Klijentkinja: Trideset pet. Bert Helinger: Šta je bilo posebno u tvojoj porodici? Klijentkinja: Otac me je seksualno zlostavljao, a moja majka nije htela da stane na moju stranu kada sam joj to rekla. Rekla mi je: „Nikome to ne pričaj, inače će on otići u zatvor.“ Tako sam bila ućutkana. Bert Helinger: U redu. Imaš oca, majku i koliko braće i sestara? Klijentkinja: Dva brata i jednog dečaka, prvog sina moje majke, koji je umro tri dana po rođenju. Bert Helinger: Od čega? Klijentkinja: Pomodreo je i umro. H.: Dakle, sad prvo postavi porodicu: otac, majka i deca. Pošto je postavila raspored, žena seda tako da može dobro da prati šta se dešava, a Bert Helinger upućuje pitanja akterima uzetim iz publike da predstavljaju članove porodice. Bert Helinger: Kako je otac? Otac: Ne osećam ženu pored sebe, osećam samo vezu sa ćerkom. Bert Helinger: Kako je majka? Majka: Ovde se osećam preblizu i ovo dete je nekako problematično. Tako je daleko od mene. Neprijatno mi je. Želela bih da budem bliže ovom detetu. Bert Helinger: A kako je ćerka? Ćerka: Ruke su mi sasvim vrele. Osećam agresiju, i strah, i bes. Bert Helinger (klijentkinji): Sada uvedimo u raspored i umrlo dete. Izaberi i postavi. (Ćerki:) Šta se promenilo kod tebe? Ćerka: Osećam se znatno bolje, zaštićenije. Nisam više sama. Otac: Da, osećam vezu s njim. Žena: Ja jednostavno želim ka ovom detetu. Bert Helinger: Ka ćerki? Žena: Da. Brat: Želeo bih da napravim jedinstvo porodice. Bert Helinger (umrlom detetu): A kako si ti? Umrlo dete: Osećam se mrtvo. Bert Helinger: Da, tačno. (Klijentkinji:) Šta se dogodilo u porodici tvoje majke? Klijentkinja: Jedna sestra je s osam godina otišla u inostranstvo i ostala tamo. Bert Helinger: Kako ćerka može da ode s osam godina? Klijentkinja: Pa, bila je to nekakva školska razmena. Bert Helinger: S osam godina? Čudno. Klijentkinja: Da, otišla je u inostranstvo. To je bila neka vrsta školske razmene između Mađarske i Švajcarske. Žena i muž u Švajcarskoj zamolili su moju babu i dedu da im daju jedno dete, jer oni su ih imali dovoljno. Onda su deda i baba to dete... Bert Helinger: To mi je već dovoljno. Kome majka želi da ode? – Svojoj sestri. Dakle, njenu sestru su dali drugima i majka takođe želi da ode. Ona želi da ode svojoj sestri. Iz rasporeda se moglo videti da problem, zapravo, leži u majci. Kod seksualnog zlostavljanja najčešće postoje dva počinioca. Naime, jedan koji je u prvom planu, što bi ovde bio otac, i jedan koji je u pozadini. Zbog toga kod zlostavljanja nije moguće rešenje ukoliko se oba ne uzmu u obzir. Ovakvo tumačenje pomalo je smelo. Ipak, polazim od toga da majka želi da ode od muža, jer želi svojoj sestri. Osećajući se zbog toga krivom i dužnom prema mužu, podsvesno ga navodi na ćerku kao vrstu naknade. Ja ni slučajno ne opravdavam muškarca. Bilo bi sasvim pogrešno ako bi se na to tako gledalo. Ali vrlo je bitno imati celovitu sliku. Na primer, nije dovoljno to što je dete ljuto na oca, nego mora da bude ljuto i na majku. Koliko sam do sada video, prilikom seksualnog zlostavljanja roditelji su uglavnom u prećutnom dogovoru, to jest tajnoj vezi. Primer br. 3 Katolička crkva – Pravoslavna crkva – islam Trauma često leži daleko u prošlosti. Prošle godine na seminaru je bila Nada, izrazito lepa žena, pravnica i ekonomista, vrlo uspešna u biznisu. Žalila se na jake glavobolje koje je stalno i ciklično muče, u poslednje vreme češće nego inače. Često je depresivna i u tim trenucima više ne želi da živi, svega joj je dosta, često pomišlja na samoubistvo, ali do sada nije imala hrabrosti da ga počini. Potpuno je preplavi osećanje niže vrednosti i misli da ničeg nije vredna. Potom je obuzme užasan bes, sasvim neočekivano i bez razloga, kao ni iz čega, usmeren prema njenom suprugu. Često oseća da bi sa čitavom porodicom najradije pobegla, otišla nekud daleko, ali ne zna kuda... Jedini izlaz u takvim situacijama je potpuno okretanje poslu, tu je onda ništa ne koči, tu je na svom terenu i u svom elementu, beskrupulozna i uspešna, do te mere da se ponekad plaši, a ponekad je ljuta na samu sebe zbog odvratnog načina kako postupa s drugima... U radu je izašlo na videlo da joj je otac ubijen u Drugom svetskom ratu. Predstavnik ubice bio je nepomirljiv, potpuno uveren u ispravnost svog postupka. Pun ponosa i s visine gledao je preko svoje žrtve koja je ležala pred njim, kao da nije vredna da je udostoji ni pogleda, kamoli života. Žrtva, Nadin „otac“, ležao je na podu bez snage ali pun besa. U daljem radu pokazalo se da su koreni još dublji i da je ubistvo njenog oca zapravo rezultat sistemskog ponavljanja traume već doživljene u dalekoj prošlosti. Tek kada sam u polje uveo jednu predstavnicu za Katoličku crkvu, jednu predstavnicu za Pravoslavnu crkvu i jednog predstavnika za islam, tj. Osmanlijsko carstvo, i kada su oni uspostavili međusoban kontakt (bez kognitivnog znanja ko je ko!) i pomirili se jedno s drugim, tako što su se dugo klanjali jedno drugom a onda prišli u prisan zagrljaj i ostali u njemu spojeni kao jedno, predstavnik ubice Nadinog oca prvi put je spustio pogled ka svojoj žrtvi. Njegovo dotad skamenjeno lice postajalo je sve opuštenije, puno saosećanja i kajanja. Polako je nestajao i bes kod predstavnika za Nadinog oca. Bio je to vrlo dirljiv rad. „Ubica“ se konačno pun žaljenja poklonio pred svojom „žrtvom“. To je „žrtvi“ dalo snagu da ustane i pokloni se pred svojim „ubicom“. „Ubica“ je plačući pao na kolena pred svojom „žrtvom“. „Žrtva“ je kleknula ispred svog „ubice“ i zagrlila ga. Onda su tako zagrljeni zajedno legli na pod. Klijentkinja je bila duboko dirnuta. Kada sam objasnio da su tri predstavnika koji su do kraja ostali u prisnom zagrljaju predstavnici za islam, Pravoslavnu i Katoličku crkvu, to ju je potpuno zbunilo: „Iako ne znamo sigurno, davno se već pretpostavlja da su mi oca ubile ustaše, ali kakve veze to ima s Turcima?!“ Pri tome je, „sasvim slučajno“, bila udata za Bosanca, poreklom iz vrlo stroge muslimanske porodice. Sledećeg dana Nada je došla u upadljivo boljem stanju. Uz ozareni osmeh na licu rekla je: „Ovako dobro nisam se odavno osećala, prosto ne prepoznajem sebe. I zamislite šta mi se desilo! Sinoć me je pozvala majka. Poslednjih petnaest godina gotovo da nismo progovorile ni reči, a sinoć me je pozvala! Kao grom iz vedra neba, nisam mogla da verujem da je to ona! Ni sama ne znam kako, ali odmah sam joj ispričala šta se juče ovde odigralo. I zamislite šta sam saznala! Pre više od 300 godina naši preci pobegli su od Turaka iz južne Srbije u Krajinu, jer neko od njih je u svađi ubio nekakvog visokog turskog velikodostojnika. I da je ubica mog oca Bosanac, u stvari musliman, ali prešao je u katoličku veru i ustaše su ga mobilisale. Da je to htela da mi ispriča još pre nedelju dana uopšte me ne bi zanimalo, niti bih imala želje da je slušam! Tek sada mi je jasno zašto je bila toliko protiv mog muža i našeg braka.“ Primer br.4 Koreni Pre nekoliko meseci na seminaru je bila Ljudmila, klijentkinja iz Rusije. Rekla je da ne oseća i ne zna gde je njeno pravo mesto. Oseća se rastrgnutom između Rusije i Srbije. Njen deda je bio vrlo blizak Lenjinov prijatelj, njena majka, poreklom Srpkinja, i posle smrti svog muža ostala je da živi u Rusiji. Rekao sam joj da izabere nekoga za sebe, za svog oca i majku. Postavila ih je u sredini sale, svako je gledao na svoju stranu. Zatim sam uveo jednu predstavnicu za Rusiju i jednu za Srbiju i postavio ih na desetak koraka jednu od druge, na dva kraja polja rada. Nisam rekao koga predstavljaju. Njen „otac“ je stajao kao u okovima i gledao u daljinu, udaljen neka dva-tri koraka od „Rusije“. Na to mesto uveo sam predstavnika za očevog oca. Bio je bez snage i sručio se na pod. Ubrzo potom i predstavnica za Rusiju je zanemoćala. Kao tajnu podršku uveo sam predstavnicu Ruske Duše i postavio je iza nje. S podrškom i snagom Duše u leđima, „Rusija“ se polako oporavljala, ali i dalje je odsutno i kao sleđeno buljila pred sebe. „Otac“ je upirao skamenjeni pogled prema svom ocu, a ovaj je uzaludno pokušavao da uspostavi kontakt s „Rusijom“. Kleknuo je pored nje i zagrlio joj noge. Ali „Rusija“ je ostala neumoljiva i nepomična. „Majka“ je uzaludno pokušavala da grljenjem uspostavi kontakt i spase – čas svog muža, čas njegovog oca, čas svoju ćerku. Niko nije reagovao. Svi su delovali kao zamrznuti. Obratio sam se Ljudmilinom „ocu“ i rekao da pogleda „Rusiju“, ali bes u njemu bio je prevelik i prejak, i dalje je stajao kao skamenjen, sleđeno buljeći pred sebe. „Užasno sam besan na nju“, rekao je. Uveo sam još jednu predstavnicu za bes i postavio je pred njega, a onda mu rekao da napravi nekoliko koraka unazad i pogleda na „bes“, na „Rusiju“ i na „Rusku Dušu“, a daleko iza njih na sudbinu (i dalje niko nije znao ko koga predstavlja, ni sami predstavnici). Bili smo svedoci kako bes postaje sve manji... Odjednom se otac poklonio pred sudbinom i pred „Rusijom“. Isto to, samo nekoliko trenutaka kasnije, uradila je i „Ljudmila“, koja je dotad na udaljenosti od svega nekoliko koraka od njih gledala na svog dedu, istim takvim sleđenim pogledom kao njen „otac“. Zamrznuti pogled „Rusije“ polako je iščezavao. Prvi put uspela je da spusti pogled i pogleda na čoveka koji je klečao pored nje i grčevito joj grlio noge. U njenom pogledu moglo se videti sve više ljubavi. Kleknula je pored njega i zagrlila ga. Niz lice su mu se kotrljale suze i počeo je da jeca. Posle nekoliko trenutaka oboje su ustali. Prvi put je deda pogledao svoga sina. Sin kao da je sve vreme na to čekao, prišao je ocu i zagrlio ga. Posle dugog, prisnog zagrljaja okrenuo se i s ljubavlju pogledao svoju ćerku. Onа ga je s nevericom posmatrala. Rekao sam joj da kaže ocu: „Mojim žilama teče tvoja krv. Ja sam Ruskinja, isto kao što si ti Rus.“ Ona je to ponovila i dodala na ruskom: „Я говорю по-русски, как ты [Ja govorim ruski kao i ti].“ Lice joj je bilo potpuno uplakano. Ponovila je to još jednom. Okrenut prema njoj, „otac“ je raširio ruke i ona mu je konačno prišla u prisan zagrljaj... Sledećeg dana, u jutarnjem krugu učesnika seminara, sva ozarena s oduševljenjem je ispričala da se oseća dobro kako se nije odavno osećala i da jedva čeka da dođe na sledeći seminar, ovog puta s majkom. Sada je sasvim sigurna da će duže vreme ostati u Srbiji, prvi put ne oseća prazninu i grižu savesti zbog toga. Prvi put oseća da je kod kuće. Deca biraju svoje roditelje, a s njima i sudbinu porodice u kojoj se rađaju. Time dete bira i jezik i kulturu, zavičaj i narod. Ako se te niti prekinu, ostajemo bez snage, kao drvo bez korena. To pogotovo dolazi do izražaja ako promenimo životnu sredinu. Prekidanjem tih niti, odbacivanjem sopstvenog porekla, sve više se osećamo usamljenim i izgubljenim, gubimo vezu sa sobom i onim božanskim u sebi. Ponovnim uspostavljanjem veze iznova se osećamo spojenim i snažnim. Primer br. 5 Pismo Draga Silvija, Ovom prilikom želim da se zahvalim svima vama sa Poretka Ljubavi od kojih sam mnogo naučila, tebi lično, koja si mi uputila prve reči podrške i zainteresovanosti za ovu temu, Vladi uz pomoć čijeg znanja je univerzum pokrenuo energije u meni koje su zbilja napravile čudo. Shvatila sam koliko sam bila spremna na takav korak tek kada sam spoznala muku otvaranja sopstvene duše prema onim neuhvatljivim dubinama sopstvenog bića. Za sve to je bilo potrebno vreme i znanje, uz strpljenje koje nam ponekad mnogo nedostaje i više znači od svih pomoći sa strane. Nisam verovala u čuda, ili sam ih sebi drugačije predstavljala, ali čudo je ta neuhvatljiva nit koja nas "slučajno" spaja sa ljudima i događajima koji pokrenu lavinu nepotrebnih sadržaja koji drže našu dušu u čudnoj tamnici zaboravljenih sećanja naše lične prošlosti i prošlosti naših predaka. Uvek sam se pitala kako spojiti delove sebe u jednu celinu, kako integrisati sopstvenu ličnost da bi se pojavio taj dugo očekivani mir, i kako pronaći sopstvenu dušu u kojoj boravi taj izvor sveopšte ljubavi za kojom celog života čeznemo. I posle teškog upornog rada na sebi, moram priznati, najjače iniciranom Poretkom Ljubavi, pronašla sam vrata u sopstveni svet, čuvan od sebe i od strane sebe, da bi se sačuvala od bola koji je čekao svoj trenutak veličanstvenog prikazivanja. Ispod tih slojeva unutrašnjih strahova koji su pokrenuli bol, nalazio se taj trezor ljubavi, energije iz koje danas crpim snagu, želju i veru za napredak sopstvenog života. Shvatila sam koliko je istinita poslovica: Tamo gde je najjače svetlo, tamo je najgušća senka. Suočila sam se sa tom tminom i demonima prošlosti koji su gušili moju dušu, moje iskrene želje, nade, kreativost mišljenja, delovanja i sveopšteg izražavanja, inicijative, i konačno pravi, istinski izraz ljubavi koju nisam poznavala u stvarnom obliku. Tek tada sam mogla osetiti svim bićem koliko smo svi mi u jednom trenutku bili povezani nekom čudnom magijom slučajnosti, koliko je to bilo sa velikim razlogom božanske prirode, sa jedinim ciljem, a to je naučiti kako doći do sebe i spoznati svoju pravu prirodu iz koje izviru neograničene moći. Kako i u kojoj meri ćemo koristiti taj unutrašnji potencijal zavisi samo od nas samih, od naše želje i potrebe za duhovnim rastom, ličnim razvojem, i prihvatanjem svih boja koje se u nama prelivaju. Shvatiti život u punom obliku, u svojoj jednostavnosti i složenosti, kroz integraciju svih naših oblika ispoljavanja, i konačno shvaćena Vladina rečenica: Zavolite sve delove sebe, zavolite sve ono što vam donosi i muku i radost, zavolite mamu i tatu u sebi, i sve vaše pretke koji su vam ostavili važan zadatak za rešavanje, a to je vaš život. I tada se zbilja oseti ta reka energije koju su nam preci preko svojih pritoka ulili u našu egzistenciju. I oseti se i širina i dubina te reke, i mulj i bistrina, i talasi i tišaci. Tada se pojavi na površini potopljeno samopouzdanje, samopoverenje i samopoštovanje, kada se iskreno i sa punim srcem poklonimo svojim precima i zahvalimo na darovima koje smo nasledili. Svi ti darovi, koliko oni bili teški, mučni, ružni i ponekad neshatljivi, samo prihvatanjem iz srca, iz dubine duše, mogu se pretvoriti u lepotu, tek kroz osvešćivanje, sada mogu slobodno upotrebiti izraz prosvetljenje, jer ono dolazi iz srca, tamo gde privremeno stanuje naša duša. Prve iskrene suze koje posle gorkih poteknu je znak da smo pokrenuli čišćenje svoje zaprljane duše i oslobodili je da konačno ugleda svetlost dana. Ne zameri mi na poetičnosti izražavanja ove jako ozbiljne teme, ali to iz mene progovara i isijava ona suština koju sam konačno dotakla i počela da je iskazujem u svakodnevnom životu, u običnim, naizgled malim stvarima. Moj život se iz korena promenio, jer sam ja iz korena promenila odnos prema sebi i svom nasleđu. Prijatelji me ne prepoznaju kao staru, čude se mojoj promeni, i ništa im nije jasno. Maske oko mene su počele da spadaju, ljudi su počeli da pokazuju svoja prava lica, i lepa i ružna, kao da se ne mogu suzdržavati više, mnogi mi se obraćaju za savet, pomoć, iako ne znaju ništa o mom radu, počela sam da zračim dugačije na svoju okolinu, i to se neverovatno primećuje. Mnoge porodične tajne su najedanput počele da se iskazuju, neka neobična pomirenja u porodici. Moja baka je za svoj 96. ti rođendan konačno poljubila moju majku, a svoju ćerku. Uskomešale su se energije, da pojedini prolaze kroz krize sopstvenih unutrašnjih tenzija, a ja se nadam da će tu šansu za korak napred iskoristiti. Konačno sam prestala da pružam pomoć ako od mene nije tražena, da puštam da svako od njih živi svoj život onako kako ume i kakav mu je dat, ali sa dubokim saosećanjem za njihovu ličnu dramu. Prestala sam da se mešam, jer sam konačno duboko u sebi osetila i shvatila da to "nije moje". Shvatila sam da je to proces u kome treba ulagati sopsvenu energiju, vežbati na stvaranju svojih novih mahanizama, i stalno i iznova hvatati one stare za gušu, kada se neočekivano pojave iz tmine, i reći NE! To je iza mene, to pripada prošlosti, i tamo mora da ostane. Ta vrsta rada na ostvarenju samopotencijala je za mene novi izazov i veliki motiv samoostvarenja. Zahvaljujem se još jednom svima vama, i želim vam snage i istrajnosti za dosezanje onoga za čim čeznete i čemu težite. |
|