Novogidišnja čestitka 2020

Dragi moji prijatelji,
U ovo praznično vreme uvek se suočavamo s rađanjem – svejedno da li se iz najtamnijih zimskih dana ponovo rađa Svetlo i slavi njegova pobeda, ili se slavi božićno rađanje Hrista, ili rađanje nove kalendarske godine, pri čemu puni nade želimo jedni drugima sreću. Da, nada, da će naša srca da oblije ljubav, nam je u ovim trenucima preteće sumorne situacije u svetu i pre svega ponovo na Balkanu bitna kao retko do sada. Gde god pogledali, tama i opasnost sve su prisutniji. Kako bi se zaista otvorili za ljubav, ljubav koja ima budućnost, neophodno je predhodno se suočiti sa opasnošću koju osećamo sve intenzivnije na svakom koraku. Pri tome će nam se možda najstrašnijim činiti uvid: Ako se konačno ne suočimo sa sobom i sopstvenom odgovornošću za sebe i svoju okolinu i time za svet u kome živimo, kristališe se neizbežna činjenica: najveća opasnost za svet u kome živimo smo baš mi sami.

Sve jasnije možemo da čujemo šum ogromnog vodopada kome se neizbežno približava brodić našeg života u kome plovimo. Ali nisu nas na ivicu ambisa doveli neprijatelji, već sopstvena uspavanost u komforu prividnih benifita.
A da li ste i vi uspavani, možete vrlo lako saznati. Samo pogledajte oko sebe: Koliko ste sijalica zaboravili da ugasite? Da li možda potpuno nepotrebno gori svetlo u praznoj susednoj sobi? Koliko električnih uređaja je non-stop na „stend-baju“. Rasipanje resursa i energije vrlo lako nas dovodi do lakomog nalaženja opravdanja za postojanje ili čak gradnju novih atomskih centrala i termoelektrana na fosilna goriva, dok bespomoćno stojimo pred nuklearnim otpadom koji nas sve više zatrpava i truje. Posledice klimatskih promena su sve drastičnije. Ali da li je apsurdnije poricanje i ignorisanje klimatskih promena od strane nekog predsednika države, ili naše sopstveno ponašanje: znamo šta možemo da učinimo – a ništa ne činimo. Da li zaista želite da učinite nešto protiv klimatskih promena? Već danas možete početi s time. Koliko će se mesa i mlečnih proizvoda naći na vašoj trpezi samo u vreme prazničnih dana? Da li zaista hoćete da kažete da ne znate da uzgoj životinja (ovde ne govorimo o tome da li je ono humano ili ne!) proizvodi više otpadnih gasova koji truju naš okoliš nego li sva saobraćajna sredstva na kopnu, moru i u vazduhu zajedno. Da ne govorimo o mučenju životinja i agoniji nehumanog klanja i štetu po vaše sopstveno zdravlje. Na koga čekate ne bi li šta promenili? Na novog Mesiju ili predsednika države? Za rešavanje stvarnih velikih problema ne možemo se osloniti na institucije i vlade. To nije ništa novo. Još je sredinom prošlog veka govorila Margaret Mead: “Jedino strast pojedinca može dovesti do istinske promene u društvu.”

Strast za promenu – da, to je ono što nam svima nama od sveg srca želim u novoj godini. Naša osećanja nemoći možemo prevazići tako što ćemo ih
transformisati u strastveni angažman za promenu. Za to je neophodno dobro se i adekvatno informisati i ne podlegnuti buđavim izgovorima i pre svega dozvoliti sebi promenu uprkos svim lancima lojalnosti koji nas vezuju za stare utabane strukture tranasgeneracijskih navika i komformizam. Jer „Naše mogućnosti su neograničene. Budućnost nam je otvorena. Mi je oblikujemo kako onim što činimo, tako i onim što ne činimo.“ (Johannes Rau)

Taj uvid nas dovodi do lične odgovornosti ali i nade za sve nas, da hrabro pogledamo na sve strahove i teskobu oko nas i u nama, da svet oko nas konačno shvatimo kao odraz naše sopstvene kreacije. A to nam može pomoći da donesemo odluku da konačno preuzmemo odgovornost za sebe i svet u kojem živimo… Bitno je da se zapitamo šta je to što u svakodnevnom životu možemo da promenimo u svom ophođenju prema sebi, prema svojim najbližima, prema okolini, prema načinu kako hodamo, kako i šta mislimo, kako se hranimo i šta pijemo, jedemo li zdravu hranu ili se trujemo namirnicama iz velikih komercijalnih sistema, hranu kontaminiranu svakojakim pesticidima, herbicidima, anabolicima, antibioticima, pojačivačima ukusa i drugim otrovima, pa čak i zakonski dozvoljenim dodacima hrani koji u njoj ne bi smeli da budu; zatim, koju kozmetiku koristimo – možda onu nastalu hemijskom preradom derivata nafte, ili kozmetiku od prirodnih sirovina, od biljaka odgajanih u skladu s prirodom, uz uvažavanje njihove suštine; dalje, kako i čime se odevamo, odevamo li na sebe tkanine od derivata nafte ili od prirodnih vlakana, kako su nastala ta prirodna vlakna, jesu li dobijena sa plantaža tretiranih najotrovnijim hemikalijama s ciljem bezobzirnog uvećanja prinosa, pa time i profita (što ima za posledicu da se zemlja iz koje su iznikla pretvara u pustinju); kako se ophodimo prema najbližima, kako komuniciramo, kako volimo, koliko vremena kvalitetno provodimo s nama najbližima, u našim porodicama… itd. itd.

Sve to neposredno utiče na stanje sveta u kojem živimo, a u ovom slučaju konkretno i na to hoćemo li svojim ignorantskim ponašanjem i dalje rasipati svoje resurse, kao i resurse naše okoline, rasipati energiju, pa tako neposredno doprinositi uništavanju naše prirodne životne sredine, uz već pripremljeni izgovor i suludu ideju da ionako ništa ne mozemo da promenimo! A ko bi to uopšte mogao da učini – ako ne mi?!

Kada povratimo poverenje u sebe, pouzdanje i sigurnost u ljubav koja od naših predaka preko naših roditelja teče ka nama, nećemo morati grčevito da tražimo kompenzacije spolja, u trenutnom bleštavilu veštačkog svetla. Kada se okrenemo ka sebi i tu ponovo otkrijemo sva bogatstva koja su u nama i povezanost sa svime što nas okružuje, nećemo više biti tako lak plen PR-kampanja konzumentskog društva u kojem živimo…

To će nam pomoći da u svemu pronađemo i slavimo sopstveno poverenje u Život, hrabrost da se prepustimo životu, da svetlimo celim svojim bićem, da dozvolimo da se usred hladne zime rascvetaju nova hrabrost i novo poverenje i nada u Život, u svetlost, u Ljubav.

Nada, odgovornost i samoodgovornost ne može se odvojiti. Vaša nada je istovermeno i odgovornost i za čamce sa izbeglicama u Sredozemlju, za izbeglice u vašem susesdvu ili na ulici. Tek kada postoji nada i za decu izbeglica na čamcima, privremenim smeštajima ili na ulici, može biti nade i za svet u kome živimo. Tu zajedničku nadu neophodno je podržati, budno i strastveno, u meditaciji, u molitvi i svim stredstvima – pa i do bola. Na takav način shvaćana nada potpuno se razlikuje od nadanja, kako kaže moj prijatelj i učitelj Brat David Steindl Rast: „Čak i kada se sva naša nadanja razbiju, ta nada preživi kao radikalna otvorenost za iznenađenja. Život je uvek pun iznenađenja a životu smemo da verujemo.“ Životu i Ljubavi. Tu našu zajedničku nadu u ljubavi koja ima budućnost nam od sveg srca želim.

Dragi moji,
U zagrljaju svetla, ispunjen zahvalnošću, smernošću i ljubavlju, svima vama, svima nama, želim mnogo hrabrosti u nadi za ono iznenađujuće Novo koje ne može da se rodi u novom svetlu bez natčovečanskih napora, a opet s lakoćom kao nevin i čist poklon…

Mnogo vas grlim i volim i radujem se našem sledećem susretu, srdačno, toplo,
vaš Vlado.